Belčevićevo sočinjenije dugačkog (i valjda svesno „besmislenog") naslova teško je već i žanrovski odrediti. Jedan ga je kritičar (Dragoljub Stanković), vidim, prikazao kao zbirku poezije; može i tako, formom su Belčevićeve tekstualne invektive najbliže pesmama u prozi. No, opet, meni se ova knjiga ipak otvara kao rasuto prozno tkivo, iz ko zna kojih „preventivnih" razloga zakamuflirano u stihov(a)nu formu. Tekst je izrazito narativan, mada bez bilo kakve „linearne" priče koja bi ga približila iole konvencionalno shvaćenoj formi romana. Kakva-takva zajednička nit ovih nekada „oneobičenih", a katkad baš namerno posve „trivijalno realističkih" para-anegdotalnih krhotina savremene beogradske stvarnosti lik je pripovedača, jetkog poluperiferijskog polugubitnika iz polutranzicione („delta-maxi") Srbije ranog XXI veka, socijalno-seksualnog proletera koji kao da je ispao iz neke radne verzije prvog romana Mišela Uelbeka i prizemljio se (baš) u Zemunu. Ne zadovoljavajući se mogućnostima književnog teksta „kao takvog", autor obogaćuje knjigu svakojakim likovnim intervencijama (fotografskim, foto-montažnim, stripovskim, vebovskim, plakatskim.,..), a sa nakanom duhovitog opserviranja, intervenisanja i subvertiranja: sa promenjivim uspehom, dakako. Dobro, i kakva je knjiga „kao celina"? Kako da vam kažem: ova knjiga kao celina – osim u formi predmeta – zapravo i ne postoji, i to je stanoviti problem s njom. Mestimice je u pitanju duhovito p(r)oigravanje sa književnim tekstom i društvenim kontekstom, no (pre)često se radi i o golom, ni na čemu za čitaoca relevantnome utemeljenom egzibicionizmu (tipično „kornetaška" boljka) i uzaludnom nastojanju da se ispraznost (para)privatnog bitisanja i glavinjanja po jednom malo musavom, malo arty „zavereničkom" Beogradu „transcedira" u priču dostojnu čitanja; što, dakako, čini ovo delce napornijim nego što je moglo i moralo biti .
Okej, dolazi leto, i vi ćete biti sam-svoj-paker, pa ste radi znati: what stayz? what goez? Stanković ide pod obavezno, a Belčević, hja, ako idete baš daleko, ako ostajete baš dugo, ako bude padala kiša... Mnogo kiše...
Ја овом Панчићу не вјерујем ништа.Како вјеровати човјеку који на сопственом прођају својој мајци не услиши жељу. Наиме, исклизнувши и расувши се аморфан и слузав(још тада), мајка видјевши непрепознатљиву масу рече:"Сине, мили, буди бар паметан!!!" Читав свој живот , поменути, ћутке игнорише мајчин завјет.
BEOGRAD - Nakon što su shvatile da je Glas Tigrova (VoT) zvanični radio zabranjene terorističke organizacije Oslobodilačkih tigrova Tamila Ilama, srpske vlasti su prekinule emitovanje njihovog programa, saopšteno je pre dva dana u Ministarstvu odbrane Šri Lanke. Program VoT emitovan je od 1. do 9. juna preko satelita EUTELSAT-a u Srbiji i pokrivao je područje Evrope, severne Afrike i Bliskog istoka.
Ministarstvo odbrane Šri Lanke pretpostavlja da je nekoliko uticajnih kontakata sa Bliskog istoka pomoglo Tamilskim tigrovima da dobiju dozvolu za emitovanje programa stanice VoT i da srpske vlasti nisu bile svesne prave prirode sadržaja ovog radija. Emitovanje je odmah prekinuto kada su Srbi shvatili da iza čitavog projekta stoji teroristička organizacija, navodi se u saopštenju ministarstva Šri Lanke.
U našoj Republičkoj radiodifuznoj agenciji (RRA) kažu da VoT nije od njih tražio dozvolu za emitovanje tog programa, tako da i nije mogao da je dobije.
- Radiodifuzna agencija ispituje čitav slučaj i zasada se ne zna kako je VoT mogao da emituju program putem našeg satelita. Do kada će čitav slučaj biti rasvetljen još se ne zna, pošto je to stvar administrativne procedure - izjavili su za Glas javnosti u Republičkoj radiodifuznoj agenciji.
Pre incidenta sa srpskim satelitom, Tamilski tigrovi su za emitovanje svog radijskog i televizijskog programa koristili satelit INTELSAT-12 sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama, ali su ih tamošnje vlasti zabranile nakon što su otkrile propagandnu misiju zabranjene terorističke organizacije koja krivi pravu sliku Šri Lanke. Drugi pokušaj da se nastavi sa emitovanjem programa bio je putem satelita Ejša Set (AsiaSat), koji je takođe bio prekinut uz blagovremeno otkriće prave prirode emitovanog materijala.
Blice je iskoristio priliku da svoje čitaoce uveri da su Karadžić i Mladić u Beogradu. Gori su od B92. A ovo s poslastičarem iz Smedereva takođe nije slučajno.
„Шта треба малој деци” („Корнет”, Београд, 2007). – Буђење српске независне поп-сцене (1)
Хоркестар („Корнет”)
ПОСТПОП ПОЛИТИКА
Музичка компилација „Шта треба малој деци” („Корнет”, Београд, 2007), на којој је укључено седам извођача (Чинч, Тобић Тобић Идол Младих, Пикник, Електроласта, Хоркестар, Радост, Крш), карактеристична је по пародичности која прожима цео албум. Аутори пародирају поп-наслеђе (Електроласта, Радост), друштвену стварност (Тобић Тобић Идол Младих, Крш, Чинч), опште клишее (Радост, Чинч).
Пародија подразумева театралност, претеривање које се руга конвенционалном, доводи у питање његову суштину, избегава његов идеолошки утицај, окреће конвенционалне норме против њих самих. Џон Фиск, теоретичар популарне културе, претеривање је одредио као вишак семиозе који има политички смисао јер се то прекомерно значење одупире владајућем систему вредности. Фиск још сматра да је претераност карактеристика учесничке, опозиционе, поп-културе, а има политички значај зато што публику чини активнијом, бришући разлику између извођача и публике. Кревељење и глупирање, употреба псовки, клетви, грдњи итд., што све описује наступе извођача на албуму „Шта треба малој деци”, видови су карневалске праксе у којој Михаил Бахтин и Ролан Барт, такође, препознају политичко значење, због деконструкције политизованих конвенција. Наравно, када се данас глобално говори о политичком значају, у области продукције уметности/културе, тај појам више не подразумева трансгресивност, односно могућност промене, као што је то био случај у историјским авангардама, већ превасходно отпор, самосвестан, критички однос према околностима.
Театралност и претеривање који граде пародично значење имају границе у оквиру којих су функционални. Што су суптилнији, резервисанији и пригушенији, односно, што је разлика између означеног и означавајућег мања, ефекат пародичности је снажнији. Када се пародија сувише одмакне од свог објекта, дакле садржаја који се пародира, њена суштина заправо ишчезава јер се губи значење објекта који се пародира. Другим речима, на албуму су најбоље песме у којима је то претеривање сузбијеније, имплицитније (Крш, Чинч, Електроласта), а најмање је ефектна тамо где су границе претеривања растегнуте преко сваке мере (Тобић Тобић Идол Младих).
Албум „Шта треба малој деци” је музички хетероген. Укључује елементе синтпопа (Електроласта, Пикник), њу вејва (Радост, Тобић Тобић Идол Младих), фолка (Чинч), ска музике (Крш), при чему сви ти стилски идиоми имају пародичан смисао. Оваква употреба поп- образаца можда је најрепрезентативнија у случају групе Електроласта (песме „Гузата тинејџерка”, „Ћуров потенцијал”). Иронично, субверзивно значење ретромузичких стилова, у случају Електроласте – зашећереног еуропопа из осамдесетих година, успоставља се путем хипертеатралног певања и самосвесно баналних, саркастичних текстова. Они разобличавају и проблематизују гомиле стереотипа који се односе на форму и садржај поп-наслеђа, али и на нека општеважна, друштвена питања.
У последњих годину дана неспорно је дошло до реанимације српске независне поп-сцене која је, негде од петооктобарских догађаја, била мртва да мртвија вероватно не може бити. Извођачи заступљени на компилацији „Шта треба малој деци” чине један аспекат ове плиме нових независних аутора, специфичан по сировијем приступу, ослобођеном емотивности и естетицизма (пародија искључује емоције). Може се рећи да су на другој страни, а такође у оквиру ове ренесансе српске независне сцене, музичари умереније, естетизованије, интимније поетике. Њихов рад се, наравно условно, може дефинисати као српски indie поп, референтно низу англоамеричких indie поп- потправаца (britpop, dreampop, tweepop, shoegaze...). Овде говоримо о ветеранима који су се недавно вратили на српску сцену (Ева Браун и Лутке, уз Велики презир, који су ту већ дуже присутни), али и о низу новијих извођача, релативно сличног музичког опредељења (Ребелстар, Нежни Далибор, Схироко, Аутопарк, Суперстудио, Иње, Суперминт...). О њима ћемо посебно писати.
Данас је, у глобалном контексту, углавном депласирана подела на мејнстрим и независну (indie) продукцију. Осамдесетих година, у оквирима постмодернизма, као доминантне поетике позног капитализма, збрисане су границе између тзв. високе и поп-културе, елитистичког и масовног стваралаштва, мејнстрим и indie. Алтернатива је постепено интегрисана у систем којем су биле неопходне инјекције новог, провокативног па и ексцесног израза да би он, уопште, опстао. Но, у нашим, прилично специфичним, друштвено-политичким околностима није још дошло до разарања тих граница, чак ни до формирања стабилног мејнстрим. Као последица абнормалног друштвеног стања деведесетих година, процес транзиције, тражења и етаблирања новог система вредности и даље болно траје. То имплицира и одсуство континуитета у продукцији, односно немогућност успостављања постојаног тржишта културе, тако да је независност српских бендова, о којој овде говоримо, известан, али доста апартан случај у односу на неке глобалне токове. Као такав, припада сложеном, противуречном, напетом пољу дискусије.
Naš izvor došao je do pisma koje je lično potpisao Džordž Soroš, većinski vlasnik B92, u kojem ovaj američki bogataš mađarskog porekla oštro kritikuje Verana Matića zbog prikazivanja serije "Vratiće se rode".
U pismu se navodi da ova serija nikako koncepcijski ne odgovara dogovorenoj uređivačkoj politici ove televizijske kuće iz više razloga. Prvo, radnja se odvija u zaostalom srpskom selu i umesto da prikazuje isključivo stvarnu stranu srpskog društva, a to su kriminal, korupcija, nasilje nad manjinama, ženama i deci (čega, kako se navodi u pismu, ima u seriji, ali nedovoljno), ova serija zapravo odiše optimizmom a njeni glavni akteri, Srbi, prikazani su kao dobroćudni, duhoviti pa na momente čak i kao vrlo tolerantni ljudi. Da sve bude još gore, na kraju se ispostavlja da u seriji praktično nema negativaca i čak se, na mala vrata, širi svest o tome da jedna zaostala srpska sredina može da se razvije u ekonomski i politički stabilan region. "Svi znamo", kaže se u pismu "da je to apsolutno nemoguće".
Zbog ogromne popularnosti i gledanosti ove serije, kabinet Džordža Soroša oštro osuđuje Verana Matića kako je dopustio prikazivanje ove serije jer na taj način u svesti Srba nikako ne može da se shvati ni opravdanost pogroma nad Srbima od strane Hrvatske 1995. godine, ni bombardovanje republike Srpske, ni bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, ni dolazska mirovnih snaga na Kosovo, ni oslabađajućih presuda vođa albanskih oslobodilačkih pokreta u Hagu, pa na kraju ni opravdanost priznavanja Kosova od strane najvećeg broja demokratskih zemalja sveta.
Naprotiv, kako se navodi u pismu, ispada da su Srbi jedan veseo, radišan, pošten i trpeljiv narod kojem je na taj način nanesena nepravda.
"Budući da smo prekasno saznali da se ova serija prikazuje na vašoj i našoj televiziji i da ima takav karakter, zahtevamo od vas da odmah povučete iz prodaje DVD nosače sa ovom serijom koji se prodaju u Srbiji i da sprečite distribuciju po ostalim zemljama jugozapadnog Balkana", kaže se u pismu.
Naš list nije uspeo da dođe do Verana Matića ceo jučerašnji dan. Njegova sekretarica je uporno ponavljala "da je na sastanku". Skoro niko iz korporarativne medijske kuće B92 nije želeo ni da potvrdi ni da negira autentičnost ovog pisma, ali je izvor koji je želeo da ostane anoniman, a blizak je pravnoj službi, rekao da se boji da će ova afera imati za konskevencu kompletno preuzimanje programske šeme televizije B92 od strane Bebe Popovića (koji je, navodno, čovek od najvećeg poverenja američke administracije) i da će uskoro na toj televiziji moći da se gledaju samo vesti, Veliki brat i proverene holivudski politički korektne serije i filmovi. Najverovatni, kako navodi naš izvor, B92 više neće moći da ima sopstvenu produkciju, što uključuje i kvizove, pa čak i Karaoke.
je li, be-u 92, shta mislish: voli li sorosh vishe da cucla ili da sisa? a i kasno mu za povlachenje dividija, jer, jebiga, evo ja imam svih 25 epizoda, pa tju uletim na trzhishte.
